Из старосрпске терминологије рударства гвожђа и његове обраде: желѣзо и гвозд(и)ѥ

Uložené v:
Podrobná bibliografia
Názov: Из старосрпске терминологије рударства гвожђа и његове обраде: желѣзо и гвозд(и)ѥ
Zdroj: Јужнословенски филолог
Informácie o vydavateľovi: Београд : Институт за српски језик САНУ, 2024.
Rok vydania: 2024
Predmety: калькирование, рударство, калкови, Old Serbian, mining, горное дело, железо, терминология, iron, старосрпски, terminology, древнесербский, средњевисоконемачки, средневерхненемецкий, Middle High German, гвожђе, терминологија, calques
Popis: Праславянское название металла ‘ferrum’ *želězo сохранилось преимущственно в периферийных говорах сербохорватского языка, тогда как в центральноштокавском ареале оно было вытеснено словом гвоздје > гвожђе. Слово желѣзо, обозначающее изделия из железа (‘наконечник копья’, мн. ч. желѣза ‘оковы’) характерно для сербославянских переводных текстов; его единственое упоминание в тексте, писанном старосербским народным языком, встречается в одной статье «Законника Душана», в которой речь идет об испытании раскаленным железом на суде, имеющей близкое соответствие в «Русской Правде». Кроме этого употребления, восходящего, по-видимому, к формуле славянского обычного права, желѣзо, по меньшей мере с XIV века, является на большей части сербской территории архаизмом, пережиточно сохраняющимся в топонимии, причем все топонимы с данной основой не должны быть древними пережитками, а есть и такие, которые можно интерпретировать как более поздние инославянские наслоения, на пр. Железник, название средневекового рудника недалеко от Белграда, упоминаемое с 1358 г., которое могло возникнуть, путем универбизации не только из описательного сочетания *želězьnъjь potokъ ‘железный ручей’, а и из посессивной конструкции *potokъ želěznikь ‘ручей железников’, т.е. водоток, на котором (железные) кузнецы построили свои молотковые мельницы, другим членом которой был би род. мн. ч. *želěznikь, омонимичный именительному ед. ч. Слово železník, очевидно калькированное со средневерхненемецкого îsensmit, засвидетельствовано в старочешском, откуда оно, пожалуй, перешло словенцам (топоним Železniki), а, возможно, и сербам, поскольку в средневековой Сербии горное дело развилось с приходом немецких поселенцев около середины XIII века, «саксов» (ст.-серб. Саси). Предположительно часть их пришла из чешских земель; название их первого населения на сербской почве, Брсково, кажется что возникло переносом из горнорудного района Йиглавы (чеш. Jihlava, нем. Iglau) на чешско-моравской границе, в котором находится поселение имени Brzkov. Может быть, средневерхненемецкий язык, который эти пришелцы принесли в Сербию, содержал уже некоторые славянские примеси, проистекшие из двуязичия на их прежней родине. В средневековой Сербии, кузнецы, занимающиеся выплавкой и ковкой железа, назывались ковач(и)ѥ, а металл, в необработанном и в обработанном виде, гвозд(и)ѥ, с прилагательным гвоздѣнь ‘железный’. Др.-серб. собирательное существительное среднего рода на *-ьje гвозд(и)ѥ ‘железо’ представляет собой результат переосмысления множественного числа *gvozdьje прасл. слова *gvozdь, *gvozdьjь ‘клин, гвоздь’. Данный семантический сдвиг обычно объясняется развитием ‘деревянные гвозди’ > ‘железные гвозди’ > ‘железо’, но ввиду упоминания слова в «Законе о рудниках», провозглашенном в 1412 г., напрашивается иное объяснение. Там множественным числом гвоздьа обозначено то, что по немецки называется Bergeisen — шахтерские кирки или, точнее, их клиновидные железние лезвия. В том же значении употребляется сокращенная форма Eisen, срвнем. îsen, основное значение которой — ‘железо’. По всей вероятности, именно двузначность слова îsen в шахтерском жаргоне «саксов» дала толчок изменению значения, рода и числа др.-серб. словоформы гвозд(и)ѥ из ‘гвозди, клинья’ в ‘железо’.
In the Serbo-Croatian dialects the Common Slavic word for ‘iron’ *želězo occupies a peripheral position, whereas in the central Štokavian area it was supplanted by gvozdje > gvožđe. In Old Serbian literature želězo occurs mainly in the Slavonic texts translated from Greek, where it renders such notions as ‘point of a spear’, or in the plural form želěza ‘fetters’. Its only mention in a text written in Old Serbian spoken language is found in Dušan’s Code; the article in question deals with the ordeal of red-hot iron and has a close phraseological match in the Russian Justice manuscript, which suggests that its wording goes back to an oral formula of Slavic customary law. Otherwise, since at least the 14th century, želězo has been an archaism surviving in the toponymy across the major part of Serbian lands. Some toponymic instances, however, are assumed to have been imported from other Slavic lands, such as Železnik, a medieval mine near Belgrade, attested since 1358; it may be interpreted as having arisen through univerbation from a descriptive denomination *želězьnъjь potokъ ‘iron stream’, but also from a possessive noun phrase *potokъ želěznikь ‘ironsmiths’ stream’, i.e., the one by which their hammer mills were situated, where the second element is the old genitive plural of *želěznikъ ‘ironsmith’, which is homophonous with its nominative singular form. The word železník in this sense, apparently calqued on Middle High German îsensmit, is attested in Old Czech, wherefrom it appears to have spread to Slovenia (place name Železniki) and perhaps also to the medieval Serbia, where the development of mining can be traced back to the mid-thirteenth century owing to the German settlers (OSerb Sasi, ‘Saxons’); presumably a part of them originated from the Czech lands; at least their fi rst settlement on the Serbian soil, Brskovo, seems to have been named after Brzkov in the mining district around Jihlava (Iglau), on the historical border between Bohemia and Moravia. The newcomers spoke Middle High German, but probably not without some Slavic admixtures based on the bilingualism that had taken hold in their native country. In the medieval Serbia, ironsmiths used to be designated simply as ‘smiths’, kovačje, and the designation of both dug and wrought iron was gvozdje, with the adjective gvozděn. Etymologically, OSerb gvozdje n. ‘iron’ is the Common Slavic word *gvozdь, *gvozdьjь ‘nail, peg’, whose plural *gvozdьje was reshaped into a secondary collective in *-ьje, with a semantic switch usually explained by the development ‘wooden nails’ > ‘iron nails’ > ‘iron’. However, the mention of gvozdje in the Mining Code issued in 1412 by Serbian Despot Stefan Lazarević points in another direction. The word refers there to what is in German Bergeisen ‘miner’s picks’ or, more precisely, ‘wedges’, i.e., their wedge-shaped iron heads. In the same meaning the shortened form Eisen, MHG îsen is used, which basically means ‘iron’. In all likelihood, this double meaning of îsen in the technical terminology of German miners triggered the semantic change of OSerb gvozdje from ‘nails, wedges’ to ‘iron’.
Тражи се одговор када је, како и зашто на старосрпском терену прасловенски назив за гвожђе желѣзо потиснут речју гвоздје у првобитном значењу ‘клинови’. Збир писаних сведочанстава указује да се то догодило у вези са развојем рударства и металургије у средњовековној Србији од средине XIII века подстакнутим од стране немачких досељеника, „Саса“. Долази се на претпоставку о пореклу дела њих из Чешке и Моравске, где су у свој језик и именослов већ били примили неке словенске елементе и пренели их у Србију, да би се ту наставио процес њиховог језичког и културног мешања са Словенима, који је између осталог резултирао настанком калкова (преведеница), у које се убраја и гвоздје.
Druh dokumentu: Article
Jazyk: Serbian
Prístupová URL adresa: https://dais.sanu.ac.rs/123456789/17265
http://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/68839/2024.loma.gvozdje.pdf
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_17265
Rights: CC BY NC ND
Prístupové číslo: edsair.dedup.wf.002..7c64527cf6202a96b2aad32a9f049c6c
Databáza: OpenAIRE
Popis
Abstrakt:Праславянское название металла ‘ferrum’ *želězo сохранилось преимущственно в периферийных говорах сербохорватского языка, тогда как в центральноштокавском ареале оно было вытеснено словом гвоздје > гвожђе. Слово желѣзо, обозначающее изделия из железа (‘наконечник копья’, мн. ч. желѣза ‘оковы’) характерно для сербославянских переводных текстов; его единственое упоминание в тексте, писанном старосербским народным языком, встречается в одной статье «Законника Душана», в которой речь идет об испытании раскаленным железом на суде, имеющей близкое соответствие в «Русской Правде». Кроме этого употребления, восходящего, по-видимому, к формуле славянского обычного права, желѣзо, по меньшей мере с XIV века, является на большей части сербской территории архаизмом, пережиточно сохраняющимся в топонимии, причем все топонимы с данной основой не должны быть древними пережитками, а есть и такие, которые можно интерпретировать как более поздние инославянские наслоения, на пр. Железник, название средневекового рудника недалеко от Белграда, упоминаемое с 1358 г., которое могло возникнуть, путем универбизации не только из описательного сочетания *želězьnъjь potokъ ‘железный ручей’, а и из посессивной конструкции *potokъ želěznikь ‘ручей железников’, т.е. водоток, на котором (железные) кузнецы построили свои молотковые мельницы, другим членом которой был би род. мн. ч. *želěznikь, омонимичный именительному ед. ч. Слово železník, очевидно калькированное со средневерхненемецкого îsensmit, засвидетельствовано в старочешском, откуда оно, пожалуй, перешло словенцам (топоним Železniki), а, возможно, и сербам, поскольку в средневековой Сербии горное дело развилось с приходом немецких поселенцев около середины XIII века, «саксов» (ст.-серб. Саси). Предположительно часть их пришла из чешских земель; название их первого населения на сербской почве, Брсково, кажется что возникло переносом из горнорудного района Йиглавы (чеш. Jihlava, нем. Iglau) на чешско-моравской границе, в котором находится поселение имени Brzkov. Может быть, средневерхненемецкий язык, который эти пришелцы принесли в Сербию, содержал уже некоторые славянские примеси, проистекшие из двуязичия на их прежней родине. В средневековой Сербии, кузнецы, занимающиеся выплавкой и ковкой железа, назывались ковач(и)ѥ, а металл, в необработанном и в обработанном виде, гвозд(и)ѥ, с прилагательным гвоздѣнь ‘железный’. Др.-серб. собирательное существительное среднего рода на *-ьje гвозд(и)ѥ ‘железо’ представляет собой результат переосмысления множественного числа *gvozdьje прасл. слова *gvozdь, *gvozdьjь ‘клин, гвоздь’. Данный семантический сдвиг обычно объясняется развитием ‘деревянные гвозди’ > ‘железные гвозди’ > ‘железо’, но ввиду упоминания слова в «Законе о рудниках», провозглашенном в 1412 г., напрашивается иное объяснение. Там множественным числом гвоздьа обозначено то, что по немецки называется Bergeisen — шахтерские кирки или, точнее, их клиновидные железние лезвия. В том же значении употребляется сокращенная форма Eisen, срвнем. îsen, основное значение которой — ‘железо’. По всей вероятности, именно двузначность слова îsen в шахтерском жаргоне «саксов» дала толчок изменению значения, рода и числа др.-серб. словоформы гвозд(и)ѥ из ‘гвозди, клинья’ в ‘железо’.<br />In the Serbo-Croatian dialects the Common Slavic word for ‘iron’ *želězo occupies a peripheral position, whereas in the central Štokavian area it was supplanted by gvozdje > gvožđe. In Old Serbian literature želězo occurs mainly in the Slavonic texts translated from Greek, where it renders such notions as ‘point of a spear’, or in the plural form želěza ‘fetters’. Its only mention in a text written in Old Serbian spoken language is found in Dušan’s Code; the article in question deals with the ordeal of red-hot iron and has a close phraseological match in the Russian Justice manuscript, which suggests that its wording goes back to an oral formula of Slavic customary law. Otherwise, since at least the 14th century, želězo has been an archaism surviving in the toponymy across the major part of Serbian lands. Some toponymic instances, however, are assumed to have been imported from other Slavic lands, such as Železnik, a medieval mine near Belgrade, attested since 1358; it may be interpreted as having arisen through univerbation from a descriptive denomination *želězьnъjь potokъ ‘iron stream’, but also from a possessive noun phrase *potokъ želěznikь ‘ironsmiths’ stream’, i.e., the one by which their hammer mills were situated, where the second element is the old genitive plural of *želěznikъ ‘ironsmith’, which is homophonous with its nominative singular form. The word železník in this sense, apparently calqued on Middle High German îsensmit, is attested in Old Czech, wherefrom it appears to have spread to Slovenia (place name Železniki) and perhaps also to the medieval Serbia, where the development of mining can be traced back to the mid-thirteenth century owing to the German settlers (OSerb Sasi, ‘Saxons’); presumably a part of them originated from the Czech lands; at least their fi rst settlement on the Serbian soil, Brskovo, seems to have been named after Brzkov in the mining district around Jihlava (Iglau), on the historical border between Bohemia and Moravia. The newcomers spoke Middle High German, but probably not without some Slavic admixtures based on the bilingualism that had taken hold in their native country. In the medieval Serbia, ironsmiths used to be designated simply as ‘smiths’, kovačje, and the designation of both dug and wrought iron was gvozdje, with the adjective gvozděn. Etymologically, OSerb gvozdje n. ‘iron’ is the Common Slavic word *gvozdь, *gvozdьjь ‘nail, peg’, whose plural *gvozdьje was reshaped into a secondary collective in *-ьje, with a semantic switch usually explained by the development ‘wooden nails’ > ‘iron nails’ > ‘iron’. However, the mention of gvozdje in the Mining Code issued in 1412 by Serbian Despot Stefan Lazarević points in another direction. The word refers there to what is in German Bergeisen ‘miner’s picks’ or, more precisely, ‘wedges’, i.e., their wedge-shaped iron heads. In the same meaning the shortened form Eisen, MHG îsen is used, which basically means ‘iron’. In all likelihood, this double meaning of îsen in the technical terminology of German miners triggered the semantic change of OSerb gvozdje from ‘nails, wedges’ to ‘iron’.<br />Тражи се одговор када је, како и зашто на старосрпском терену прасловенски назив за гвожђе желѣзо потиснут речју гвоздје у првобитном значењу ‘клинови’. Збир писаних сведочанстава указује да се то догодило у вези са развојем рударства и металургије у средњовековној Србији од средине XIII века подстакнутим од стране немачких досељеника, „Саса“. Долази се на претпоставку о пореклу дела њих из Чешке и Моравске, где су у свој језик и именослов већ били примили неке словенске елементе и пренели их у Србију, да би се ту наставио процес њиховог језичког и културног мешања са Словенима, који је између осталог резултирао настанком калкова (преведеница), у које се убраја и гвоздје.